Mušičaru koji razmišlja, dan i svet nisu takvi kakvi su, već on stvara sliku sveta sebi kroz bezbroj doživljaja, iskustava i osećanja. Mora se stopiti sa prirodom kako bi ga prihvatila i kako bi je razumeo i postao pravi mušičar. Ti su mušičari najzagriženiji, najuporniji i iznad svega najčudniji, čudniji i od ćudi riba za kojima tragaju širom čitave planete. Zato i nema dva mušičara kojima se slika sveta u potpunosti podudara. Takvi mušičari teže da upoznaju prirodu što više i da joj se primaknu najviše što mogu. Važno im je da upoznaju i osete vodu, njene stanovnike i one koji tu slučajno stignu, jer na taj način lakše stižu do riba nadmudrujući se sa njima do krajnih granica u neizvesnosti.

Tako stvaraju hobije unutar hobija. Kada svoju sliku sveta prenesu na udicu u vidu veštačke mušice, a ova postane dobro više ribolovaca, nju zaborav ne može da izbledi.

Prvi pisani trag o mušičarenju datira iz daleke prošlosti, 200-te godine pre nove ere, rimski pisac Alianus Claudius je u svojoj knjizi " De natura animalium", u prvom poglavlju piše, kako makedonski ribolovci na reci ASTREUS love ribu pomoću veštačkog, a ne prirodnog mamca. Tu opisuje kako koriste štap dužine šest stopa i isto toliko dugačku nit, izrađenu od konjske dlake i na to vežu veštačku mušicu.

Mušicu rade tako što na udicu namotaju malo vunice crvene boje kao telo a krila i noge vežu od pera iz vrata petla boje voska. Navodi da domoroci mušicu zovu Hipouros.

Od tada do danas proteklo je mnogo vekova a da se  u osnovi mušičarenja gotovo  ništa nije ni promenilo. Danas svakako postoji stotine hiljada imitacija insekata, pribor je daleko savremeniji ali temelj mušičarenja je isti. Uživati na poseban i nadasve neobičan način u svakom trenutku  provedenom na vodi.