Prema svedočenjima najstarijih valjevskih ribolovaca i prema Statutu arhiviranom u OOSR „Kolubara", Pecačko društvo „Kolubara" prvi put je osnovano 17.03.1939. godine. Nema pouzdanih podataka o osnivačima. Po zavrsetku Drugog svetskog rata, u septembru daleke 1948. godine, u kafani „Mali Pariz", kod kafedžije Milana Vasića, zvanog Džambas, održana je osnivačka Skupština kojoj je prisustvovalo oko 40 članova. Tada je osnovan sportski pecački klub „Kolubara„.
Za predsednika imenovan je Bora Vasic, za podpresednika Urdević Radivoj, za sekretara Stanoje Avramovic, dok je blagajnik društva postao učitelj Nemanja Živojinović. Izabrane su sudije, kao i članovi Predsedništva: Bora Živojinović - Ustać (berberin), Aleksandar Nikolić - Burnjak (obućar), Dragan Pirgić i Mladen Ćirić - Ćira (službenik).Odmah je napravljen Statut, a već sledeće godine štampane su prve članske karte.
Kako je i tada najveći problem bio održavanje ribljeg fonda (u ono vreme mnogi su lovili ribu dinamitom) jednoglasno je prihvaćeno da svi clanovi, ujedno, budu i čuvari reka. Najveći procvat Drustvo je doživelo 1974. godine, kada je OOSR „Kolubara" u svojim redovima imala 1400 članova. Od osnivanja do danas, Društvo je imalo zapaženu ulogu i razvijene sportske odnose sa velikim brojem udruženja, kako iz Srbije, tako i sa ribolovačkim udruženjima iz svih republika bivše Jugoslavije. Često su organizovana druženja kako u Valjevu, gradu na Kolubari, tako i van Valjeva
Po pripovedanju gospodina Slobodana Bajića, jednog od članova Upravnog odbora iz 1969. godine, te 1969. godine je pokrenuta inicijativa za izgradnju ribolovačkog doma. Odmah, na početku, pojavio se problem oko izbora lokacije i naravno, problem obezbedenja finansijskih sredstava. Traženo je da lokacija ribolovačkog doma bude pored reke Kolubare. Veliku zahvalnost Udruženje duguje gospodinu Boži Krkoviću, urbanisti, jer je projekat za dom uradio bez ikakve nadoknade, nakon čega je nekako isposlovana i saglasnost za izgradnju doma na današnjem mestu. Možda još veći problem bila su finansijska sredstva, jer je Društvo tada raspolagalo sa skromnom sumom od oko 5 milona dinara, a to je bilo nedovoljano za izgradnju doma. Tada je Opština izašla u susret Udruženju oko izdavanja svih saglasnosti i dozvola, a počelo je i prikupljanje priloga po Radnim organizacijama.
Prva pomoć je stigla iz garnizona JNA u iznosu od 500 000 dinara, a Radne organizacije su pomagale u obezbeđenju materijala i prevoza. Po secanju gospodina Bajića, izvodač radova bio je Aleksić Toma, zidari majstori iz Osečine. Predračunska vrednost njegovih radova iznosila je oko 40 milona dinara. Pošto Društvo nije imalo dovoljno novca, počelo je štampanje takozvanih ,,ciglica„ -zahvalnica, čija je vrednost iznosila 20 dinara po „ciglici". One su deljene po Radnim organizacijama, po ulici i na svim javnim mestima, a delili su ih članovi Društva koji su se masovno odazvali ovoj akciji. Na taj način prikupljena su dodatna sredstva. Po završetku radova Društvo nije imalo dovoljno novca za isplatu, pa su se, u narednih godinu dana, uz članarinu prikupili prilozi od samih ribolovaca. Inače ribolovci su i svojim dobrovoljnim radom pomagali izgradnju doma. Konačno 1973. godine, dom je svecano otvoren, uz skromno slavlje na kom je iskazana zahvalnost članovima i svima koji su pomogli izgradnju ovog doma.
Osim navedenih svedočenja o gradnji Doma ribolovaca, interesantne su priče starih članova Udruženja, gospodina Slobodana Bajića i gospodina Aleksandra Dugošije o načinu ribolova u ta davna vremena. Prema priči gospodina Bajića, prve mašinice marke „Rekord„ i štapovi marke „Daiwa" dužine 3m 60 cm, bile su prava revolucija ondašnjeg vremena. Vode ovog kraja bile su pune ribe. Čak i na samom gradskom keju Kolubare bilo je krupnih klenova, skobalja, mrena, šljivaka. Jaz, koji je tekao kroz poljoprivrednu skolu, bio je prepun ribe. Prema priči Aleksandra Dugošije, to je bilo vreme kada se organizovano išlo u Jovanju u berbu „leskovaka„ štapova koji su se potom sušili. Ispravljani su tako što se na njih kačila cigla, a u toku sušenja su premazivani uljem.
Dlake od repa belog konja su upredane pa se na njih pecalo. Mada je bambusov štap u ta davna vremena bio prava privilegija, ipak mnogi ribolovci iz tog doba nose najlepše uspomene. Kasnije se pojaviosilk, moderni štapovi, mašinice i drugi pribor. To je, istina, olakšalo ribolov, ali u ovo vreme moderne tehnologije, prema svedočenju mnogih ribolovaca, ribolov je izgubio nešto od svoje draži koju je nekad imao. Razlog je, što se u primeni savremenih sredstava ponekad preteruje, pa se u samom ribolovu sve manje uživa.
